Pripremila Katarina Arambašić-Pivić
Photo: Pexels/Brett Jordan
26. maj 2023.
U toku je treća runda otpuštanja u kompaniji Meta (Facebook, Instagram & WhatApp), a za razliku od novembarskog i martovskog ciklusa kada je fokus bio na „core“ biznisima, ovog puta će nastradati hiljade zaposlenih u tzv. funkcijama podrške (korisničkom iskustvu, marketingu, komunikacijama, regrutovanju itd). Prethodno su u aprilskom talasu koji čini deo aktuelne runde, otkaze dobili radnici na tehničkim poslovima. April i maj ukupno će odneti još 10.000 ljudi.
Ono što znamo od ranije jeste da je smanjenje broja zaposlenih deo tzv. „godine efikasnosti“ Mete, koju je Zakerberg naveo kao neophodnu kako bi kompanija „smršala“ i postala okretnija usred problema u ekonomiji i oslabljenog tržišta digitalnog oglašavanja. Ukratko, reč je o planu za uštedu troškova.
No, vratimo se dobrom starom komuniciranju u kriznim situacijama, jer šta su otpuštanja nego krize po kompaniju. Kako su otpuštanja, posebno ona masovna, uvek bila nepopularna, u vremenima pre društvenih mreža kompanije su se mahom trudile da javnost za njih ne sazna, a reagovale su ako baš moraju. Kako se svet značajno promenio sa nastankom društvenih mreža i teško da išta može da ostane tajna, multinacionalke su uvele praksu proaktivnog reagovanja kako bi smanjile štetu i sprečile da mediji i javnost od nekog drugog saznaju za velike planove.
Kako su onda Meta i Zakerberg eksterno komunicirali poslednja otpuštanja koja, priznaćete, nisu beznačajna čak ni za veliko američko tržište? Jednostavno, nikako. Meta je odbila da komentariše ovu poslednju rundu otkaza, Zakerberga takođe nigde nije bilo. Kako nema zvaničnog stava kompanije ovim povodom, društvene mreže pune su utisaka ljudi koji su dobili otkaz, dok tradicionalni mediji za sada mahom prenose stare informacije i podsećaju na davnašnji Zakerbergov blog da će poslednji rezovi početi krajem maja.
Kako i zašto smo došli do toga da velike kompanije poput Mete, posebno one koje su se dičile modernim i progresivnim pristupom prema zaposlenima, beneficijama i „udobnim“ poslovima, ostanu neme u ovakvim situacijama? Da li su procenile da im se ipak više isplati da ćute i čekaju da prestanu da budu vest, dok generalni direktori više ne žele da budu to lice koje saopštava loše vesti? Ili su loše iskustvo koje su Meta i Zakerberg imali posle njegovog internog obraćanja zaposlenima u novembru (video koji je procurio u javnost) uticali na odluku da sada ne govore ništa nikome van kompanije? Možda je ovo uvod u novu-staru praksu da komuniciramo što manje, samo ako moramo i da to bude „bez lica“ i što bezličnijeg tona? Moguće je i da glavni ljudi kompanija više nisu spremni da javno preuzimu odgovornost za ono što se dešava, te možda ulazimo u eru slabih lidera.
Važno je da pomenemo i mogućnost da ovo ipak ostane usamljen slučaj, prevashodno izazvan time što je Meta tokom poslednjih dana, osim masovnog otpuštanja, imala još jednu ozbiljnu neprijatnost – Evropska unija izrekla joj je rekordnu kaznu od 1,2 milijarde evra zbog prenosa podataka o građanima EU u SAD. Kompanija se ni ovim povodom nije oglasila, verovatno svesna da obraćanje povodom jedne stvari vodi neophodnosti da se odgovori i na drugu.
Mnogo je pitanja na koja će budućnost dati odgovor, ali definitivno zanimljivo vreme za komunikatore i komunikacije. Samo ne bismo voleli da slučaj Mete postane uvod u korporativnu „no comment“ praksu, jer ona dugoročno nikome nije donela korist. Utehu pruža činjenica da su makar interno (zaposlenima) komunicirali nastupajuće otpuštanje, ovog puta to nije činio Zakerberg, a video je opet procurio u javnost. Živimo u vremenu kad interno lako postaje eksterno, a to izgleda zaboravljaju čak i ljudi koji su izgradili moderna tehnološka carstva.
Na kraju, šta god je po sredi, jedna stvar postaje očigledna: kako je „New York Times“ pisao, višemesečna otpuštanja kao i sve češća praksa da top menadžment upravlja poslovima iz svojih novih kuća u Londonu i Tel Avivu, zajedno sa sumnjom u Zakerbergovu procenu budućih poslovnih poteza, uništavaju moral zaposlenih (onih koji to još jesu) u Meti, a kompaniju trenutno ne čini atraktivnim poslodavcem u Silikonskoj dolini. Meta će morati da poradi na moralu i vraćanju poverenja zaposlenih, to je kristalno jasno.
Jasno je još nešto – jedini koji se raduju trenutnoj situaciji sa Metom su investitori, pošto akcije ove kompanije rastu proporcionalno smanjenju broja zaposlenih.
